Ово су речи пророка Мухамеда, изговорене много пре 26. августа 1789. године и Декларације о правима човека и грађанина, која је прокламовала, суштински, исто - да се “људи рађају и живе слободно и једнаки у правима”. И те пророкове речи су доказ да се, пре три дана, у Паризу, нису сукобили ислам и цивилизацијске вредности настале у Француској револуцији, него, управо супротно, да су, тог петка, 13. новембра 2015. године, све религије и све вредности биле жртве бесмисленог терора, ослобођеног сваке вере, а највише оне у живот, правду и једнакост. И мислим да је то прва ствар коју, после најискренијег саучешћа жртвама, Француској и целом свету, треба данас рећи. Да је свако ко покуша да кривицу за париску трагедију искористи за ширење мржње према Муслиманима и исламу, на истом, крвавом путу, као и они који су пуцали на недужне људе у париском камбоџанском ресторану, или на посетиоце концерта у дворани Батаклан. Зауставити мржњу, то је први задатак, свих нас, после Париза, али и Бејрута. Истовремено, читав свет мора да нађе начин да се избори с тероризмом и да осигура нормалан и безбедан живот свих људи. И оних у Паризу и оних у Сирији. Србија, кроз коју је прошло стотине хиљада избеглица, то покушава да ради од оног тренутка када су се, држећи децу и завежљаје у рукама, на њеним границама појавиле прве жртве исте пошасти која је напала Париз. За нас су избеглице биле управо то. Жртве мржње. И зато смо им пружили сву помоћ и омогућили им да безбедно и мирно прођу кроз нашу земљу. Зато што ми знамо шта је мржња и какве последице оставља. Зато што смо искусили и платили и сопствену и туђу безумност. И зато што не желимо да нам се то, икада више, понови. Хоћемо да живимо у нормалној, пристојној и стабилној земљи. Хоћемо да се разумемо и радимо са суседима, Бошњацима и Муслиманима, и свима осталим. Да радимо, растемо, да се ничега не плашимо и да омогућимо да се нас нико никада више не плаши. То је, на крају, идеал свих религија. И Библија и Куран цене живот и цене рад у истој мери као и све декларације о људским правима, једнакости, слободи и независности, настале крајем 18. века, у време стварања новог поретка. Једина разлика је у томе што су слобода и једнакост, право на живот и рад, у једном случају, део божанског, а у другом - природног права. Ми поштујемо оба. И све што смо у последње, скоро две године, радили, било је на том трагу. Слобода, једнакост, живот и рад. Свако ко шири мржњу према Муслиманима на истом је крвавом путу као они који су пуцали у Паризу, Фото: Ассоциатед Пресс Нажалост, неки пут нисам сигуран да нас је Србија добро разумела. И, неки пут, изгледа ми да овде никакав добитак не може да задовољи било кога. Никакав напредак, корак напред, резултат. Као да смо, и даље, спремнији да немамо и мрзимо и себе и друге него да се обрадујемо ономе што смо, сами, успели да направимо. А успели смо да очувамо, у дубоко поларизованом и сукобљеном свету, стабилну и мирну земљу. Успели смо да живимо, сарађујемо, радимо и помажемо се са суседима. Да изађемо из дубоке кризе и кренемо, бар корак, напред. Да зарадимо, створимо и уштедимо довољно, да део тога можемо да поделимо. И знам да то није много, али не знам, нити ћу икада знати, зашто смо толико спремни да пљунемо на оно што смо урадили. Као да нам то не треба. Рад, стабилност, мир, једнакост. Као да би, поново, да се са свим тим поиграмо и одбацимо за рачун беде, рата и свеопште отимачине. „Никаква пођела на боље и лошије није прихватљива. Арап нема предности над не-Арапом нити не-Арап над Арапом! Бијелац није бољи од црнца нити црнац од бијелца. Једино што је важно је богобојазност и лични квалитет. Боја и вјеровање не играју никакву улогу. Сва људска бића су потомци Адема и Адем је, заиста, предак свих њих.“ Зато, код нас никада нису довољни рационални показатељи успеха и напретка. Вера у будућност и вера у сопствени рад готово да не станују код нас. Зато нам ни потврде ММФ-а, Светске банке и свих других да се Србија налази на добром путу нису довољне да убеде све оне којима је веровање у немогуће, а не у стварни рад, постало матрица јавног деловања. А управо то раде, често и несвесно, они који данас не виде да је, и ово за неке мало, за неке и више од тога, повећање плата и пензија, пре свега начин да наставимо да развијамо сопствену земљу, да је опорављамо и да јој, као крајњи резултат, обезбедимо сигурност и стабилност. Да ниједног секунда не угрозимо наше јавне финансије, пре свега, нашу будућност. И то није никаква демагогија. Бедна и неразвијена, сиромашна и гладна Србија може само да мрзи и ратује. Толико смо ваљда научили. Да се из зла не излази празним речима, него озбиљним радом. Да се мир и сигурност не обезбеђују или, свакако, не само маршевима и цвећем, него политиком која води рачуна и о себи и о суседима. Оном политиком која избеглице не доживљава као злочинце, већ као жртве. И оном која хоће да уложи и у Сребреницу и у школе и домове здравља у Србији. А после више деценија пропадања, обновићемо све школе и болнице, старачке домове и вртиће из наших извора, нашим новцем. Но, нећу то више да објашњавам. Мој посао, данас, јесте да дубоко жалим за свим жртвама у Паризу и да наставим да радим тако да Србија, њени грађани, више никада не буду жртве. Ни своје ни туђе мржње. Да ли сам довољан за то, не знам. Али знам да се, по Курану, љубав и мржња - наслеђују. И да је код нас то мало другачије. Код нас народ бира.